Свадба некада и сада

                                                                 Свадба некада и сада 

МОДРЕНА СВАДБА

Радња се одвија у ресторану.

ЛИЦА:

Младожења Реља- ПЕТАР

Млада Ђурђа - АНЂЕЛА

Младожењина мајка-ЈАНА

Младожењин отац- ДАВИД

Младина мајка-НИКОЛИНА

Младин отац-ВУК

Конобар-ДУШАН

Сви седе за столом,младожења позива конобара да поруче пиће.

Млада и младожења се држе за руке.

ПЕТАР - Душо,шта ти желиш попити?

АНЂЕЛА - Могла бих један виски.

ПЕТАР - Ја ћу кока колу.

НИКОЛИНА - Пријо, хоћемо ли и ми по један вискић?

ЈАНА- А, не пријо, хвала, ја само сокић, попила сам лек за притисак.

ВУК - Ја могу једно пиво.

ДАВИД - Ја се придружујем мом прики, и ја ћу једно пиво.

ДУШАН- Да ли треба да донесем и мени?

ПЕТАР- Не, хвала.

АНЂЕЛА – Драги родититељи ми смо окупили да вам саопшимо да смо  се договорили да наша свадба буде 6.матра следеће године у хотелу„Хајат “ у Београду.

ДУШАН -(доноси пиће) Изволите.

Сви у глас- Хвала! (наздрављају) Живели!

ПЕТАР- Позвани гости ће бити наши пријатељи и најближа родбина.

АНЂЕЛА – О менију одлучићемо Реља и ја.

ПЕТАР – Избор бенда ће бити Ђурђина и моја одлука.

АНЂЕЛА – Декорацију и торту  смо већ изабрали, радиће „Пољубац“ из Београда

ПЕТАР- Има још пар детаља о којима ћемо одлучити ових дана.

СВИ РОДИТЕЉИ- ( климају главом) Слажемо се.

СВАДБА НЕКАДА  

Радња се одвија у кући Живадинкиног оца.

Лица: млада Живадинка, младожења Милентије, младин отац, младина мајка, младин деда, младина баба, младожењин отац, младожењина мајка, младожењин деда, младожењина баба.

(Радња се дешава у младиној кући. Сви седе за столом. Живадинка и Милентије стоје удаљени једно од другог са супротних стана стола и ћутке се гледају испод ока. Живадинкин отац сипа свима пиће.)

Младин отац: Е, да чујемо зашта сте ви дошли?

Младожењин отац: Па ете... ми имамо момка, ви имате девојку...

Младин отац: Па сте дошли да просите нашу Живадинку?!

Младожењин отац: Е јесте , пријатељу! За то смо дошли. Да просимо вашу Живадинку за нашега Милентија!

Младожењина мајка: Наш Милентије је много леп и добар, љуби га мајка!

Младожењин деда: А што има слику код куће! То се нисмо сетили да понесемо да ви покажемо.

Младожењина баба: А и школовали смо га! Он је шупу завршио!

Младожењин отац: Ћути, мамо! Није пријатељу, шупу. Завршио је Школу ученика у привреди! Сви то зову ШУП.

Младожењина мајка: Он зна да прави и мушке и женске фризуре. Па све младице у наше селу код њега метнуле трајну!

Младина мајка: Ма пријатељи, све је то лепо, али ни наша Живадинка није баш проста. Кад ви она умеси гурабије има прсте да поједете!

Младина баба: А што мене сашила кецељче!

Младин деда: Иде у шталу. Тимари краве и коње. Уме и да оре!

Младожењин отац: Види се, јака девојка! А шта дајете уз њу?!

Младин отац: А шта ви тражите?

Младожењина мајка: Спаваћу собу од куваног дрвета!

Младожењин деда: Телевизор у боју!

Младожењин отац: Нов трактор ал да буде црвен на радос!

Младожењина баба: Два клечана ћилима и једно буре ракије!

Младин отац: Е па кад је тако, онда ћемо ми да узмемо Милентија код нас у кућу и да то све остане у наше нове куће на два спрата!!!

(Настаје општа галама и вика за столом.)

Милентије: Је л ме оћеш, Живадинка?!

Живадинка: Оћу те, Милентије, животе мој!!!

( Они се хватају за руке и беже са сцене)

Аутори текста: учитељице Драгана Стојковић и Љубица Николић