Влада Стојиљковић – СА МНОМ ИМА НЕКА ГРЕШКА
Са мном има нека грешка
лице ми се стално смешка
хе-хе
Без разлога и без везе
уста ми се сама кезе
хо-хо
И кад нећем и кад хоћем
морам да се закикоћем
хи-хи
Нестрпљив сам, једва чекам
да се мало зацерекам
ху-ху
Постало је збиља страшно:
смејем се кô луд на брашно
ха-ха
БАШ СУ МИ МУДРИ МАМА И ТАТА
Баш су ми мудри и мама и тата:
Јутрос ми у кућу донели – брата!
Прво се за реч јавила мама –
НЕКО ЋЕ ВРЕМЕ ЖИВЕТИ С НАМА…
Онда се охрабрио и ћутљиви тата –
ЗАР НИЈЕ ЛЕПО ИМАТИ БРАТА?
НИКАКО! дрекнух помало зловољан –
ЗА САДА САМ И САМ СЕБИ ДОВОЉАН!
Тата и мама на то су се скупили –
ЗНАШ, ОВАЈ, СИНЕ… МИ СМО ГА КУПИЛИ…
ЧУЈТЕ, ДА СТЕ ГА СМЕСТА ВРАТИЛИ!
АЛИ, КАКО? ВЕЋ СМО ГА ПЛАТИЛИ…
НЕЋУ У КУЋИ ДА ТРПИМ ШТОШТА!
АЛИ, СИНКО, СКУПО НАС КОШТА…
БАШ СТЕ НЕЗРЕЛИ! ЗАР СЕ НЕ СТИДИТЕ?
НЕКА ДАНАС ОСТАНЕ, А СУТРА ВИДИТЕ!
А САДА НОСИТЕ ТУ ВАШУ „РОБУ“,
И ТО ШТО ДАЉЕ, У ДРУГУ СОБУ!
Драгомир Ђорђевић
НИЈЕ ЛАКО БИТИ ДЕТЕ
Често једеш, тврдо спаваш,
много јурцаш, правиш штете…
Кад те грде, одобраваш —
Није лако бити дете.
Лепо жваћи! Пери руке!
Бежи даље од тог Срете!
С тобом стално неке муке! —
Није лако бити дете.
Батинама кад се надаш,
у одбрану зовеш тете,
пред прутом се испрепадаш —
Није лако бити дете!
Па рицинус, па вакцине…
Забрањене цигарете…
Још си мали за то, сине! —
Није лако бити дете.
На дрвеће све се пењеш.
Тајно волиш Оље, Цвете…
Под теретом торбе стењеш —
Није лако бити дете.
Чим спазе да ниси мали,
зрелошћу ти неком прете,
живот јесте згодан, али… —
Није лако бити дете.
Драгомир Ђорђевић
НОВОГОДИШЊА ПЕСМА
Срећна вам, децо, Нова Година!
Са палачинкама,
са крофнама,
са туфнама,
са машнама,
са жутим ташнама.
Са зекама,
бакама,
секама,
са декама.
Са трубама,
бубама,
са лептирима,
са шеширима.
Са оџачарима,
поштарима,
са свим добрим људима и стварима.
Живео, дечји народе славни!
Наживео се среће, слободе и мира!
Душан Душко Радовић
ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА
Једна девојчица,
са очима тако лепим
какве никада нисам успео да нацртам…
(Ако не верујеш,
дођи да пробамо:
ево прво једна лепа обрва,
ево онда друга лепа обрва,
а сада капци и зенице…
Шта сам ти рекао!
Видиш да је испала разрока!
Цртеж не важи, него идемо даље.)
Дакле, она лепа девојчица,
са оним најлепшим очима,
са једном тако лепом локном на глави
какву никада нисам успео да нацртам…
(Ако не верујеш,
дођи опет да пробамо:
прво глава округла као бундева,
онда локна увијена као сарма…
Шта сам ти рекао!
Видиш да је испала ћелава!
Бришемо цртеж и идемо даље.)
Дакле, она лепа девојчица,
са оним најлепшим очима,
са оном најлепшом локном на глави,
и са рукама тако негованим и лепим
и са тако дугим и финим прстима
какве никада нисам успео да нацртам…
(Ако и сада не верујеш,
дођи још једном да пробамо:
ево прво једна црта за леву,
ево онда друга црта за десну,
а онда десет, петнаест прстију…
Шта сам ти рекао!
Видиш да личе на виљушке!
Цепамо цртеж, па идемо даље.)
Дакле, она лепа девојчица,
замисли, молим те,
та девојчица са тако лепим очима,
са тако лепом локном на глави,
са тако лепим рукама,
са хаљиницом на цветиће
какву никада нисам успео да нацртам…
(Ако не верујеш
дођи да и то пробамо…
Нећеш?
Дуриш се?
Онда се и ја дурим
и нећу више ни да ти причам
о тој једној девојчици!)
Мирослав Мика Антић
ПРИЧА О МАЛОМ ПРСТУ
Малој деци је досадно.
Против дечје досаде измишљене су играчке.
Једна играчка су маказе. Маказама се могу сећи: књиге, хаљине и
прсти.
Друга играчка је чекић. Чекићем се могу куцати: ексери, зидови и
такође прсти.
Трећа играчка су шибице. Шибицама се могу изгорети: хаљине, простирке
и опет прсти.
Деца су мала, а прсти су најмањи.
Био је тако једном један прст и звао се Ђура. Имао је много браће.
Једном су браћа повела Ђуру у фиоку. Ђура је ишао последњи и
прикљештио је нокат.
Други пут су га водили у рерну. Да виде да ли је вруће. И Ђура се
испекао.
Трећи пут играли су се иглом. Сви су се измакли, а Ђура се избо.
Ђуро, Ђуро, ниси ти ваљда најгори прст?
Јесте!
Кад треба да се чачка нос – хајде ти, Ђуро.
Кад треба у хладну воду – гурај Ђуру.
А кад треба замочити два прста у пекмез, онда су то неки други прсти
а не Ђура.
Тог Ђуру имају сва деца. То је онај пети, најмањи.
Душан Душко Радовић
МАЛИ ЧАС БОТАНИКЕ
На овом свету има нас разних:
дебелих, смешних, паметних, ружних,
пакосних, добрих, нежних и тужних,
и свако дете
— као у причи —
на цвет понеки чудно личи.
Неко се сасвим питомо плави.
Некоме бумбар зуји у глави.
Неко богатства носи у души.
Неко је шарен.
Неко се суши.
Неко се покорно на ветру њише.
А неко бескрајно замирише.
Па ако заиста као у причи
свако на некакво цвеће личи,
онда једино вреди за мене
цвет који спусти ново семе
да биљка сутра не увене,
него да трајањем надмудри време.
А семе — то је оно знање
које се у животу скупи
да човек себе оплемени.
И тако:
остају само мудри,
а вену лењи,
празни и глупи,
ма били чудно лепи и скупи
и чудно мирисни и шарени.
Мирослав Мика Антић
КАД САМ БИО ВЕЛИКИ
Кад сам ја био велики,
баш сам правио многа чуда!
Пео сам се,
на пример,
на разна брдовита брда
и – свуда!
Истукао сам једног дивљег лава
– без прута.
Био сам на Месецу два пута,
а можда и три пута.
После сам и на јужни пол пловио.
Ту сам дурбином кита приметио.
Није ни трепнуо
– а већ сам га уловио!
Осталим сам китовима запретио.
Кад сам ја био велики,
тата је морао сваки дан да се умива.
Победио сам једног гусара.
Победио сам једног дива!
Победио сам… још једног дива!
И сваки див је плакô.
И све тако…
Кад сам ја био велики,
могао сам целу улицу да истучем.
Могао сам са куће кров да скинем.
Могао сам сваког кера за ухо да повучем.
Могао сам слона за сурлу да уштинем.
А можда: и два слона да уштинем!
Кад сам ја био велики,
нико није смео по млеко да ме шаље!
Кад сам ја био велики…
Кад сам ја био велики…
Е – не знам даље.
Мирослав Мика Антић
ЛЕПА КАТА
Била једном једна Ката
У Перлезу близу Ченте
Лепа као са плаката
Па и лепша на моменте
Имала је очи плаве
Оригинал морска плавет
Носила их посред главе
Тако да ти стане памет
Имала је лепа Ката
Уз лепоту сто дуката
Па је била татамата
За све момке из Баната
Љубивоје Ршумовић
РАДИО
Ја не знам шта бих радио
да немам радио.
Откако сам се родио
нико ме није тако разонодио.
Деда је нешто друго; у реду.
Ал’ неко није имао деду.
И ујак је нешто друго.
Ујак је неко.
Али је мој ујак живео предалеко.
Радио не може да замени тату.
Али неко је тату изгубио у рату.
Свако ме дирао и нервирао,
радио ми је певао и свирао.
Кад бих се од учења заморио
радио ми је говоре говорио.
Кад бих добио јединицу,
кад бих згрешио,
радио ме је тешио.
Па како да се човек не чуди
у тако малој кутији толико добрих људи.
То мора да је работа неког великог врача
у тако малој кутији толико певача и свирача.
Ветрови далеких острва у мојој соби хује.
Учитељица каже то је заслуга струје.
Ма каква струја. Не верујем ја у те трице,
то јест опростите другарице учитељице.
Учитељица каже: – Не буди луђи од весла!
Струју је пронашао Никола Тесла.
У реду Тесла. За Теслу браво.
Ал’ у радију има и неки други ђаво.
Учитељица каже: – Е, баш свашта!
Тебе ће дете упропастити машта.
Ја после плачем.
Плачем све до куће.
Све ми је то немогуће… Немогуће.
Бранислав Брана Петровић
