четвртак, 26. новембар 2015.

Учионица

                                 


                           Мали велики људи

Кашљем. Данима. Обрађујем текст. Причам с напором. Закашљем се, онако баш добро.
М., првачић, скочи са столице подигнутог кажипрста увис и каже ми:
 "Имам нешто за тебе!"
"Добро. Седи."
Настављам са радом. Звони. Крај је часа. Прилази ми М. Вади нешто из џепа панталоница и ставља ми у руку.
"Ево ти! Да оздравиш."
На длану ми негро бомбона у изгужваном омоту. У очима...
"Хвала. Бићеш ти велики човек М."