субота, 29. март 2014.

Душанов законик

                                                                     Цар Стефан Душан,  
                                                     фреска из манастира Леснова, 1349.

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је најважнији закон (устав)  средњевековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње,21.маја 1349.године (по Јулијанском календару) у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31.августа 1354.  године (такође по старом календару) у Серу. Закон је усвојен са 
циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

 1. О хришћанству: 
 Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство. 
 2. О женидби: 
 Властела и други људи да се не жене без благослова од свога архијереја, или да се благослове од оних које су архијереји поставили изабравши их за духовнике. 
 3. О свадби: 
 Ниједна свадба да се не учини без венчања, а ако се учини без благослова и упита цркве, такови да се разлуче. 
  4. О духовној дужности:
 И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве. 
 5. О проклињању хришћанина:
 И епископи да не проклињу хришћане за духовни грех; нека пошаље двапут и трипут ономе да га изобличи, а ако не послуша и не усхтедне се поправити духовном заповешћу, потом да се одлучи. 
 6. О јереси латинској:
 И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца. 
 7. О јереси латинској:
 И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде заповест духовну и да се врати сваки у хришћанство. 
 8. О латинском попу: 
 И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по закону светих отаца. 
 9. О полувершима: 
 И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а он да се изагна. 
 10. О јеретику: 
 И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже. 
 11. О духовницима:
 И епископи да поставе духовнике по свима парохијама, и градовима, и селима. И ти духовници да су они који су примили благослов на духовништво од својих архијереја, везати и решити, и да их свако слуша по црквеноме закону, а они духовници, које нису поставили за духовнике, да  се изагнају и да их казни црква по закону. 
 12. О суду:
 И у духовном предмету световњаци да не суде, ко ли се нађе од световњака да је судио у духовном предмету, да плати триста перпера; само црква да суди. 
 13. О епископима:
 И митрополити, и епископи, и игумани да се не постављају митом. И ко се нађе да је митом поставио митрополита, или епископа, или игумана, да је проклет и онај који га је поставио. 
 14, О игуманима и калуђерима: 
 Игумани да се не збацују без учешћа цркве. Као игумани по манастирима да се поставе добри људи, који ће дом божји подизати. 
 15. О киновијском животу: 
 Игумани да живе по киновијама, по закону, договарајући се са старцима. 
 16. О монашком животу: 
 И на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера. 
 17. О калуђерима: 
 И калуђери и калуђерице, који се пострижу, а живе по својим кућама, да се изагнају и да живе по манастирима. 
 18. О монашком постригу: 
 И калуђери , који су се постригли као земљаци из области те цркве, да не живе у тој цркви, него да иду у друге манастире; да им се даје храна. 
 19. О збацивању раса:
 И калуђер који збаци расе, да се држи у тамници, док се опет не врати у послушност,  и да се казни. 
 20. О врачарима, који тела мртвих спаљују:
 И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство. 
 21. О продавању хришћанина: 
 И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се  рука отсече и језик одреже. 
 22. О црквеним људима: 
 Властеоски људи, који седе по црквеним селима и по катунима, да пође сваки своме господару. 
 23. О црквеном спровођењу: 
 Црквама да нема спровођења (поноса) осим када иде куда цар, тада да га прате. 
 24. 
 И ако се нађе црквени управник који је узео мито, да се уништи. 
 25. О управљању црквама: 
 Црквама да управља господин цар, и патријарх и логотет, а други нико. 
 26. О ослобођењу цркава: 
 Цркве све, што се налазе у земљи царства ми, ослободи царство ми од свих работа, малих и великих. 
 27. 
 И цркве царске да се  не подлажу под цркве велике. 
 28. О храни убозима: 
 И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.
 29. О калуђерском животу: 
 И калуђери да не живе изван манастира. 
 30. О чупању црквенога човека:
 И отсад да ниједна власт не почупа калуђера или човека црквенога, и ко преступи ово за живота и по смрти царства ми, да није благословен; ако је ко што коме крив, да га тера судом и парницом, по закону, ако ли га почупа без суда, или кога удари да плати седмоструко. 
 31. О поповима: 
 И попови баштиници да држе своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови, који немају баштине, да им се даду три њиве по закону, и да је капа поповска слободна, аколи више узме од те земље, да работа црквама по закону. 
 32. О људима црквеним: 
 Љyди црквени, који држе црквена села и земље црквене, а прогнали су меропхе црквене или влахе, они који су разагнали људе, да се вежу, и да им се узме земља и људи, и да их држи црква, докле скупе људе које су разагнали. 
 33. О суду људи црквених: 
 Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве. 
 34. О селу меропашком:
 И што су села меропшине царства ми по Загорју и иначе, црквени људи да не иду у меропшине, ни на сено, ни на орање, ни на винограде, ни на једну работу, ни на малу, ни на велику; од свих работа ослободи их царство ми, нека работају само цркви; ко ли се нађе да изагна метохију на меропшину, и оглуши се о закон царства ми, томе власнику да се све одузме и да се казни. 
 35. О управљању црквама: 
 И предаде царство ми игуманима цркве да управљају свом кућом, и кобилама, и коњима, и овцама, и свим осталим, у свему да су слободни, што је прилично, упутно и правично; и како пише хрисовуљ светих ктитора. 
 36. О црквеном закону: 
 И да поставе по црквама закон општежитијски калуђерима у манастирима, према томе какав је који манастир. 
 37. О митрополитском упућивању: 
 И  ексарси световњаци да не буду, да их не шаљу митрополити по поповима, ни да воде митрополитске коње по поповима, него да шаљу митрополити по два калуђера по поповима, да духовно упућују и да црквени доходак узимају од попова, какав је од баштине. 
 38. О исхрани коња: 
 И отсад и унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају црквама, ни црквеним селима на храну. 
 39. О властели и властеличићима: 
 Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци што је коме дато царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до свога сабора, баштине да су сигурне. 
40. О хрисовуљима: 
 И сви хрисовуљи и простагме, што је кому учинило царство ми, и што ће кому учинити, и те баштине да су сигурне, као и ранијих правоверних царева, да су слободни с њима, или под цркву дати, или за душу оставити, или продати кому било. 
 

Србија у време цара Душана.

Нема коментара:

Постави коментар

Очекујем ваше коментаре!