Однос према ауторитету

Odnos prema autoritetu

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Da bi život u ljudskoj zajednici bio moguć, ona mora biti organizovana, u njoj mora postojati izvestan red. Sebičnost i sloboda svakog pojedinca mora biti ograničena u meri u kojoj on ugrožava slobodu i prava drugih ljudi. Zato u zajednici mora postojati vertikalni red – hijerarhija. Red je koren raznih reči kao što su: nadređeni, podređeni, naredba i poredak. U društvu koje je već predugo u krizi vrednosti nastaje i kriza autoriteta. Zato danas više nismo sigurni da li reč „autoritet” označava nešto što je dobro ili što je loše. Kako je postojanje i priznavanje autoriteta potreba svake funkcionalne zajednice ova zbunjenost nije dobra. Nerazlikovanje stvarnih od lažnih autoriteta, trpanje svih u isti koš, čini krizu vrednosti još većom.

Zbog našeg ambivalentnog – i pozitivnog i negativnog – odnosa prema autoritetima, dobro je da se podsetimo na izvorno značenje ove reči. Reč autoritet je izvedena od latinskog glagola augere koji označava uvećavanje, hranjenje, gojenje. Kako što je porodica arhetip ljudske zajednice, tako je i roditelj koji hrani dete podstičući njegov rast i razvoj, arhetip autoriteta. Na isto to ukazuju i naše reči kao što su vaspitanje i odgajanje. Vaspitanje dolazi od pitanja, hranjenja, glagola koji se danas koristi za nasilno hranjenje gusaka kukuruzom kako bi dobile na težini. Na uvećavanje se odnosi i odgajanje, koje dolazi od gojiti, odnosno gajiti. Arhetipski, pravi autoritet je onaj koji doprinosi uvećavanju opšteg dobra.

Da bi se pravila razlika između negativnog i pozitivnog odnosa, razlikuju se autoritarnost i autoritativnost. Autoritarnost je nezdrav odnos prema autoritetima koji podrazumeva nekritičko i apsolutno podređivanje, slepu pokornost i negaciju slobode. Autoritarni mentalitet obuhvata i osobu koja je nadređena i onu koja je podređena, tako da je znak totalitarnog društva. Zajednice sa atoritarnim mentalitetom čine veoma dobro organizovane i funkcionalne grupe koje njihove vođe mogu povesti u veliku destrukciju. Najbolje je proučen primer Adolfa Hitlera i tadašnjeg nemačkog društva.

Za razliku od autoritarnosti, autoritativnost je zdravo podređivanje autoritetu. I nadređeni i podređeni znaju da su oni samo u društvenim ulogama iz kojih ne proističe da je onaj gore bolji od onoga dole.

Odnos prema autoritetu izgrađuje se u porodici. Detetu treba pružiti ljubav, ali treba zahtevati da odustane od nekih svojih želja i da se podredi volji odraslih. Taj proces se spontano odvijao u porodicama sa više dece, gde se formirala hijerarhija starijih i mlađih. Izgradnja zdravog odnosa prema autoritetima je važna za školu, preduzeće i život, za status aktivnog građanina civilnog društva.  

Zoran Milivojević